четвртак, 07. март 2013.

Stvari koje menjaju život – Ki Aikido


Koliko nam se stvari u životu dogodi za koje možemo istinski, od srca reći da su nam zaista promenile život? Ja ih se ne mogu setiti baš mnogo, ali je ki aikido definitivno jedna od njih.

Ne znam da li se aikido našao u mom srcu kada sam prvi put na tv-u video majstorstvo jednog aikidoke koji se svojom mentalnom snagom odupreo mnoštvu napadača ili me je kao klinca opčinila jednostavnost sa kojom Stiven Sigal sređuje “loše momke“, ali znam da se u meni još od srednjoškolskih dana rodila želja da vežbam ovu sjajnu veštinu.

Nažalost, nisam puno učinio da tu svoju želju sprovedem u delo, tačnije ništa sem što sam o tome razmišljao. Nisam poznavao nikoga ko trenira aikido, tada u ranim devedesetim još nije bilo interneta pa nije kao danas bilo sve tako lako dostupno, došla su teška vremena, završetak škole, vojska i život je krenuo na drugu stranu. Danas bi sam sebi rekao “sve su to samo izgovori“, ali vreme se ne može vratiti, niti promeniti. 

Možda sam i zaboravio na tu svoju želju, ali se ona u meni nikada nije ugasila. Tako me je aikido zadesio u mojoj 37-oj godini... sasvim slučajno. Mada, ja baš i ne verujem previše u slučajnosti, verujem da se sve dešava sa razlogom. Sigurno postoji razlog zašto sada i zašto baš ki aikido, za koji do sada nikada nisam ni čuo. Ali, da sam i sam birao, nebih mogao bolje da izaberem. Jer, da sam pisao neku svoju životnu filozofiju i ne znajući za ki aikido, ona bi sigurno bila dosta slična njegovoj filozofiji.

Znam, mnogi će mi od vas reći: kasno ti je sad, pa gde si ti mator ... sad našao da treniraš, bolje radi ovo ili ono. ali iskreno... mada i ne smem baš potpuno iskreno jer bi bilo malo vulgarno, zato ću samo reći da mi danas nije baš previše stalo do tuđeg mišljenja. Shvatio sam da čovek ima samo dva puta, ili će slediti svoje snove ili tuđa mišljenja. Ja sam izabrao prvo, i od kada je tako mnogo mi je bolje u životu.

Jer, ja sam i sa 18 mislio da je kasno, pa se možda i zbog toga nisam usudio da potražim neki aikido klub i ispunim svoju želju. Sa 7,8 sam trenirao karate par meseci... da to su prave godine, onda sa 10 fudbal još nekoliko godina... ni to nije loše, ali sa 37... pa možda je stvarno kasno, odzvanja ponekad glas tuđeg mišljenja u meni. Ne, nije, za ki aikido definitivno nije, ni sa 37 ni sa 107. Ki aikido je put ličnog razvoja koji traje čitavog života i nikada nije kasno da se nađete na njemu. Ustvari, za prave stvari svako vreme je pravo. Ki aikido je put razvoja sklada uma i tela, jedinstva koje je savremeno društvo razjedinilo potrebom da sve deli,  da odvaja um od tela, fizičke od umnih poslova. Ustvari, um i telo su uvek bili jedno i jedino tako i mogu da funkcionišu.

Ki aikido nije borba sa drugima, to je borba sa samim sobom, borba da savladamo svoje slabosti i razvijamo svoj um i telo, odnosno razvijamo čitavu svoju ličnost . Šta uistinu ima tako velikog u tome biti bolji od drugih. A to je postao postulat našeg vremena. I Duško Radović je svojevremeno rekao: „Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.“ Ali danas je važno biti bolji od drugih, zato i imamo izreke poput one „bolje prvi u selu nego drugi u gradu“. Biti prvi, biti najbolji... to je najbitnije, to donosi imidž i slavu, tako postajemo veliki u očima drugih, a to je jedino važno. Da li je zaista ??? 

“Ne menjaj strast za slavu“ bi na to rekla grupa “Survivor“ u svojoj pesmi “Eye Of TheTiger“. Zato, sledi svoju strast, i ne ramišljaj šta drugi misle o tome. Radi ono što voliš, ono što te ispunjava, ako to ne ugožava druge, ne vidim šta ima loše u tome. 

Moraš pronaći svoju strast, jer inače tvoj život nema smisla. Ja sam svoju pronašao, na tebe je red.




Нема коментара:

Постави коментар